Sabrane priče

Put Vladislava Bajca nekako se prividno razvijao izvan zvaničnih spisateljskih stilova i tokova i na neki način je delovao izolovano na mapi savremene srpske književnosti. Proza ovog pisca u svom gotovo usamljeničkom hodu kroz vreme uspela je da osvoji nekoliko tematskih slojeva koji suštinski obeležavaju preobražaje u vremenu i u svesti čoveka. Osobenu vrednost proze Vladislava Bajca moguće je u slobodnom, receptivnom a ne toliko metodološki analitičkom smislu povezati s jednim citatom iz njegovog dela, koji glasi: pretvaranje događaja u doživljaje. To je toliko prepoznatljivo u brojnim kraćim proznim ostvarenjima Vladislava Bajca.
Čitalac njegovih sabranih priča prati, uslovno rečeno, „ukroćenu višesmislenost” u stvaranju prozne celine, ideje, karakterologije, rečenice i očuđenja. Ovaj lucidni prozno-putopisni psihobedeker promovisao je prožimanje poetičkog i tragalačkog, vezu individualne mikrokosmičke avanture i makrodramaturške stvarnosti, istorije, mita, insomnije, sazvežđa, atlasa i neizvesne jasnoće. Prepoznatljivost te višebojnosti i asocijativnosti ponete iz stihovne zamisli i inicijacije naslova (Evropa na leđima bika, Podmetači za snove, Gastronomadske priče) ili naslovne prozne celine, vrtovi su ovog pisca... Iz negovanih samosvojnih rečenica jedre bruj, znak i odsjaj stilske besprekornosti tako izazovni u komunikacijskom darujućem otkriću koje donosi njihovo čitanje... Zajedničke karakteristike svih zastupljenih priča svakako su kosmopoetizam, zaumnost, ekspresivnost, antropocentričnost i univerzalnost. To je, uz jedan (ultra)moderan jezik, osnovna Bajčeva moć kojom u svojoj prozi stvara osobeni vid života u koji ugrađuje svest o tome kako se ide dalje, kako se u čoveku izgrađuje, održava i osmišljava punija i delotvornija životna energija...